Zadatak programera je da pronađe niz koraka koji vodi do rešenja problema i da te korake pretoči u kod.

Recimo da imate sledeći problem: imate datoteku i treba da ispišete njen sadržaj u konzoli koristeći neki programski jezik. Pokazaćemo to na primeru programskog jezika Python, mada je programski jezik potpuno nebitan. U svakom drugom programskom jeziku bi se na sličan način došlo do rešenja.

Razmislite, koji je prvi korak?

Šta bismo mi uradili kad bi neko zahtevao od nas da pogledamo sadržaj fajla? Naravno, otvorili bismo ga! Pa i računar treba da uradi to isto. Potreban nam je kod koji radi upravo to – otvara fajl. Ako smo to davno koristili ili ne možemo da se setimo naredbe koja to radi, jednostavno bismo ukucali sledeći tekst u Google: „how to open a file in python“. Sigurno će nam već na prvoj strani Google pronaći rešenje.

O čemu treba da vodimo računa kad otvaramo datoteku – o tome da budemo što precizniji kako bi računar dobio što tačnija uputstva. Ko je nekad radio sa fajlovima, umesto učenja naziva naredbe koja otvara datoteku, potrebno je zapamtiti da računar traži da mu kažemo razlog otvaranja datoteke. Iz datoteke možemo da nešto čitamo, da pišemo u nju ili da dopisujemo. Znači, ispravno učenje nije memorisanje same naredbe, već učenje ove pojedinosti – „precizirati na koji način treba otvoriti datoteku“.

O čemu još treba da vodimo računa u ovom koraku? O lokaciji fajla? Program koji pišemo nema pristup celom našem računaru, već vidi samo neke njegove lokacije. Potrebno je da mu napišemo – gde se fajl nalazi. Ovo je mesto gde će veliki broj početnika pogrešiti. Naime, za ovaj korak je potrebno dobro razumevanje relativnih i apsolutnih adresa – ko jednom shvati princip neće imati kasnije problema.

Imamo otvoren fajl i treba da iščitamo sve njegove redove.  Zamislite (sekvencijalni) fajl kao nekadašnju audio kasetu. Da biste slušali petu pesmu, potrebno je da premotate prve četiri. Znači, u ovom koraku čitamo fajl red po red dok ne dođemo do kraja fajla. I tako je u svakom programskom jeziku. Da bismo se kretali red po red, potrebno je da smo nekad ranije shvatili princip petlji – kretaćemo se kroz fajl tako što ćemo koristiti petlju for. Python ima veoma moćnu for petlju koja može da se „kreće“ kroz redove i to možemo (ako znamo) da iskoristimo kako bismo pisali što manje koda.

Onda je potrebno da čim iščitamo red da ga ispišemo. U svim programskim jezicima postoji naredba za štampanje – obično se piše kao „print“ ili „output“. To će svi sigurno lako zapamtiti. Ono što je teže je da u slučaju da koristimo naša slova da se „setimo“ da to kažemo računaru, inače će biti prikazane kvačice.

I poslednji korak – ako smo otvorili datoteku moramo i da je zatvorimo.

I pobrojali smo korake koji su neophodni da bi se rešio ovaj problem. Evo kako izgleda naš program u Pythonu:

fajl = open('tekst.txt', 'r', encoding='utf8')
redovi=fajl.readlines()
brojac=0
for red in redovi:
    print(red)
fajl.close()